3. Idol nakaradnog vremena

http://www.youtube.com/watch?v=qU9usUFYt5E

Sram nas bilo! Sram nas bilo kada možemo kriminalcu Kristijanu Goluboviću, da dozvolimo da nas podučava životu; da mladima nudi „poželjan model ponašanja“; da nam prepričava svoje „velike istorijske poduhvate“ i još veće državne zasluge; sram nas bilo kada smo svi dozvolili da nam kriminalac kaže: „22 puta sam bio na Hilandaru i njihov Patrijarh mi je poljubio krst i rekao da ni njegov nije veći“. Čisto da se zna, ko kosi, a ko vodu nosi!
A, čiji bre krst?! Možda Isusov, sa puta do raspeća, ili krst koji je napravio od pet kila ukradenog zlata, dok je onako usput poubijao par njih koji su mu se našli na putu do osvajanja?!

EKSPLOZIVNA EKSKLUZIVA
Nek su nama mediji slobodni! Toliko slobodni da se na privatnoj televiziji zabranjuje „Mentalno razgibavanje“, a dozvoljeno je dvadeset minuta ispovesti najgoreg kriminalca, otpada, šljama, o tome kako se stidi i kako su današnja deca degenerisana (za razliku od njega kada je bio mlad i pun snage). Ali o tome, kao i o zdravom odrastanju, školovanju, pročitanim knjigama i igranju klikerima u najavljenom drugom delu, pa budimo strpljivi.
„Rekao je da će se promeniti!“. I sada svi treba da padnemo u nesvest i da kažemo: „Oprošteno ti je brate Kristijane, cepaj dalje“. Pa čovek pokazuje na fotografiji, odakle je „lagano mogao da pobegne“, i to policiji ispred crkve Svetog Marka, ali nije, a još i istinu prećutao (pa zamislite kada bi nam Kristijan komplet progovorio)! Pa, kao da nam pokazuje gde ima hektar vinograda koje sa ponosom obrađuje, jer je to porodična tradicija i biznis. Mada kapiramo da im je porodična tradicija trgovina narkoticima, jer mu je i majka sve sa njim uhapšena zbog čiste gluposti, navodne prodaje nekog tamo kokaina, heroina i ostalih bombonica.
E, onda omladino Srbije, imate pregled svih „značajnih ličnosti“ Srbije i sve zahvaljujući Kristijanu Goluboviću. Pregled najvećih i najstarijih kriminalaca, pa sve do njega (a ja ne želim da ih pominjem i promovišem). Naravno, Kristijan se stidi, baš onako, do koske, do bola (i mene je duša zabolela od njegovog stida), ali svakako pominje da je iza rešetaka proveo 20 godina i da je i kao mololetan bio deo  zatvorskog inventara. Ali, molim vas, šalje tako „fantastičnu poruku“ da je za razliku od ostalih nevaspitanih delinkvenata, kretena i klošara u zatvorskoj ćeliji, koji nisu prali ruke ni posle toaleta, bio uredan, zalizan, naparfemisan i u Armanijevom odelu, kao gospodin čovek! I sada verovatno svi mi koji nismo iz tih miljea treba da se stidimo, jer smo Armanijevo odelo možda samo videli u nekom katalogu!

IDOL NAKARADNOG VREMENA
Kristijan baca u senku sve sociologe, kulturologe i ostale gluposti i na sopstvenom primeru pokazuje „statusni simbol jednog društva“, a i između ostalog govori i o sebi kao preteči „dizelaša“ kao najvažnijem pokretu 90-ih godina u Srbiji, koji ima za cilj da goli vrat oslobodi pritiska zlatne kajle od tri kilograma, izbacivanjem iste preko majice ili neke ukradene košulje.
“Kao idol jednog vremena”, kaže za sebe “naš” Kristijan, je zgrožen kako momci iz provincije voze BMW-a, iz kojih “gruvaju” zvuci Jece, Cece i Mece, i sve mu to izgleda zastarleo, vulgarno i bezveze. Ističe, kao veliki analitičar, da on nije kriv, već da je za sve kriva i odgovorna država, tranzicija i sistem vrednosti: “Jer nismo tada imali članstvo”. Znamo mi da ga ni sada nemamo, ako na isto mislimo, ali moramo da ga razumemo, jer ipak tolike godine u zatvoru, nekada i ovakve “specijalce” zbune i ostave bez tačnih informacija.
„Idol jednog vremena”, nas konačno prosvetljuje i ukazuje da su za sve krivi mediji, jer su u to vreme isticali sve te nakaradnosti na najgori način, jer su svi bili oduševljeni njegovim lancima, a danas se očito sve promenilo, jer kriminalce i tajkune niko ne pominje, jer su istrebljeni; jer nisu ni u kakvom udelu u vlasti; jer su svi postali pošteni i rade za dobrobit naroda; jer grade crkve i ostale svetinje širom ove Srbije i tako čiste duše i postaju od Boga zaštićeni.
Ipak, Kristijan Golubović, koji je “bivo ubiven sedam puta” i koji je “karijeru” počeo kada je u kafani pretukao gosta, kada je uletevši u hotel sa kratežom u ruci, naterao sve da legnu na pod i pri tom ispalio nekoliko hitaca u plafon i pobegao, ponovo postaje zvezda i junak ove države, i ponovo zahvaljujući državi koja ga promoviše, dozvoljava pola sata njegove kriminalne priče na nacionalnoj frekvenciji i dozvoljava da u sred posta, govori o crkvama, o tome kako mu patrijarh na Hilandaru ljubi krst od pet kila zlata i kako mu u sred svetog hrama motorolom dojavljuju da mu se sprema “sačekuša”!

BOLJE KOPANJE NEGO LEŽANJE 
Ipak, Kristijan Golubović, pomaže mladima ove stare Srbije, pomaže tužilaštvu i svim lovcima na kriminalce, porukom da je je zatvor za kriminalce sviranje u šta god ‘oćete…, i da je korisnije biti pozitivno poniženkrečenjem, farbanjem, kopanjem kanala, skupljanjem smeća, nego ležanjem po kojekakvim zatvorskim ćelijama.
I tako, moji pravoslavni Srbi, sve sa pravoslavnim Kristijanom Golubovićem, treba dobro da razmislimo o o “pozitivnim poniženjima”, o “težini” krsta, o sistemu vrednosti, o tome ko nam crta putanju kretanja, a ko se i kako kreće po istoj; da razmislimo da li Kristijan treba da nam kaže da on nije ništa kriv i da smo krivi svi mi koji dozvoljavamo, ćutimo i zatvaramo oči.

2. Krive su majke

»Krive su majke«, bi ukratko bio zaključak medicinskog osoblja Pedijatrijskog odeljenja KBC Zemun, na čelu sa direktorom. Koga je, inače, najviše pogodilo toliko izveštavanje o tretmanu majki i malih pacijenata u njegovoj bolnici. Kaže da »nikada nije bio suočen sa tako senzacionalističkim izveštavanjem«. Verujem da nije, jer da jeste, ranije bi se osoblje ove bolnice dohvatilo metli i krpa, i dovelo u iole civilizovano stanje dečije odeljenje, baš tako kao što je to preko noći uradilo za potrebe pokazivanja novinarima.

Direktor dodaje i da je ovakvo izveštavanje »povredilo etički i moralni kodeks i osećanja svih zaposlenih«. Što se tiče etike i morala, kao i osećanja zaposlenih, to da ih imaju je već vredno senzacije, jer sve dok svetlo dana nisu videle tužne i ponižavajuće slike majki koje spavaju na podu pored svoje bolesne dece, moglo se s pravom sumnjati u postojanje savesti medicinskih radnika koji to gledaju i sa tim nemaju problem.

Naravno, kao što se i moglo očekivati, kriva je majka koja je te fotografije objavila, direktor kaže zato što joj se nije svidelo društvo u sobi. To zaista zvuči logično, jer uobičajena je pojava da se žene koje spavaju mrtvim snom na prljavom podu ili rasturenim stolicama, doje decu gde i kako god mogu žale ne samo na društvo u sobi, nego i na rad sobarica, frizera, pedikira, temperaturu u džakuziju i dezen tapeta. A i dosadno im je, prosto nemaju šta da rade onih par sekundi kada ne gledaju decu koja gore od temperature, boluju a ne mogu da kažu šta ih boli, nose ih na infuziju, strepe nad njima. I čim im je dosadno, one počnu da zvocaju i pujdaju javnost na ubogog direktora. Takoreći kuju zaveru. Doduše, nije najjasnije šta je cilj zavere, da li da sednu na direktorovo mesto ili da nekog nateraju da konačno dovede u red stanje u bolnici, i to tako da se time iskaže makar minimalno poštovanje malih pacijenata i njihovih majki.

Direktor majke podseća i da imaju čast da spavaju na podu legata porodice Karađorđević, što stvarno nije malo zadovoljstvo. Možda bi mogla da se promeni namena bolnice i ista pretvori u hotel, u kome bi se, po visokim cenama, turistima nudio kapric spavanja na raspadnutim i neopranim podovima, uz lavabo-kadu koja služi i kao wc. Posebno kada se uzmu u obzir direktorove reči da pod »linoleumi ispod kojih "živi ceo zološki vrt", "koji povremeno izlazi na površinu". Eto, a bogati turisti bi mogli i u fauni da uživaju, kud se već razmažene majke žale i ne znaju da cene. Verovatno zato i drže vagu za merenje beba na podu, da mogu deca da se razvesele kad izgmiže zoološki vrt.

Zapravo, potemkinovski pokušaj KBC Zemun da prikrije pravo stanje stvari je mnogo više toga otkrio no sakrio. Pre svega to da tamo postoje metle i krpe, i da se i preko noći može iole pospremiti odeljenje, samo kad se hoće. I kad se očekuju novinari. Da ne treba čekati Karađorđeviće da dođu i počiste ono što su poklonili.

Problem je u tome što je to otkrilo da je osoblju više stalo do njih samih, no do pacijenata i njihovih majki. Jer, da je suprotno, ne bi ni bilo prilike da se u javnosti pojave one slike bruke i sramote koje više liče na sirijski izbeglički kamp, nego na dečije odeljenje u bolnici u glavnom gradu Srbije. Inače, direktor ne spori originalnost fotografija. Dodaje da je to zato što je tada bila neviđena gužva u bolnici. Biće da je zato kada-lavabo-wc bio onako štrokav, stolice razvaljene, podovi rastureni...Ali kad se odeljenje isprazni za potrebe slikanja i novinarske posete, i to tako da prosto bode oči pitanje: »Kud li dedoše pacijente?!«, e onda je sve mnogo lepše. Ima čak i roza meda. Jedino što direktor nije objasnio je kako su majke znale da sa sobom treba da ponesu sunđere za spavanje, ćebad, jastuke, čaršave? Biće da imaju iskustva od ranije...

Na slikama«pravog stanja stvari« i dalje pored krevetaca nema stolica za majke. I onaj pokazni rasklopni krevet je suviše nov, suviše netaknut, da bi ikog uspeli da ubede da je ijedna majka na njemu spavala. Kao što na slikama »pravog stanja stvari« su zapravo soba za intenzivnu negu i pedijatrijska služba za izdavanje terapije, a samo jedna slika je iz sobe sa spornog pedijatrijskog odeljenja. Onog koje, očito, može da se počisti samo kad se hoće.

Kaže direktor da je u celoj priči na prvom mestu »briga o mališanima«. A majke? Majke od mališana koje treba da ih čuvaju, umesto da izvlače lutriju dobitka zaraze spavajući na prljavim podovima? Malo je lekara koji ne znaju da se o majci mora brinuti taman kao i o njenom detetu, zato što dete suviše zavisi od majke da bi ona mogla da bude zanemarena. Sem ako direktor ne misli da lično doji bolesnu decu.

Zanimljivo je i da direktor u istom dahu izgovara da »stanje nije alarmantno«, ali i da krov prokišnjava zbog čega je zatvoren sprat za roditelje, u podu živi zoološki vrt, na terasi drže raspadnute stolice koje roditelji i rodbina unose unutra (očito jer nemaju na šta drugo da sednu), da rekonstrukcija ne može da se obavi, čak ni zamene cevi u kupatilima, ni dotrajali podovi...kad bi to bilo u njegovom stanu ili kući, sumnjam da bi tome rekao da nije »idealno«.

Uz to sledi i jadikovka da već 12 godina ne mogu da dobiju dozvole za renoviranje, biće da su i za to krivi Karađorđevići. Iako je ta bolnica u truležnom i katastrofalnom stanju bar tri puta duže vremena. Još od pre devedesetih koje su bile odličan alibi za nemanje i nerad. Ali je zato KBC Zemun prošle godine najavio renoviranje odeljenja ortopedije i računovodstva. Pedijatrija očito može da čeka, deca nisu prioritet. Računovodstvo je ipak računovodstvo.

Posebno je simpatična igra terećenja tuđe savesti koju je zaigrao direktor, kao majke su razmažene, sve to je zato što im se ne sviđa društvo u sobi, »nemaju najbolji krevet«, dočim bolnica prelazi preko tih trivijalnosti i bavi se zdravljem dece. To joj je najpreče. Za razliku od majki. Eto, one umesto da se brinu za decu, džvanjkaju i dižu bunu zbog smeštaja...a ja bih tako volela da direktor pokaže ličnim primerom kako se ceo dan treba baviti bolesnim detetom, a onda uz njega noću spavati na stolici. Jer očito to samo prava majka može, ove ostale su...za sve krive. Uz to, direktor tvrdi, u istom dahu, da majke ne spavaju na podovima, ali i da su fotografije koje to prikazuju - originalne. Dakle, ipak spavaju.

I tu direktor otkriva još jednu stvar, mnogo važniju i problematičniju od spavanja na podu. Otkriva kriterijum vrednosti koji u ovoj bolnici postoji, a zahvaljujući kome je lakše okriviti majke, nego izaći pred javnost i priznati da su stvari daleko od onoga što se i pristojnim može nazvati. Otkriva i ono što sam ja od početka tvrdila, u ovom slučaju nije problem novac. Ima stvari koje novac ne može da kupi. Nema tog džaka para kojim bi se neko napravio Čovekom. Kao što su bušne sve priče o borbi protiv bele kuge od koje Srbija pati, sve dok je najlakše sopstvenu krivicu natovariti na majke.

Jer, pokušajem da se javnosti zamažu oči i sakrije pravo stanje stvari u bolnici, osoblje KBC Zemun je pokazalo do koje mere potcenjuje ne samo svoje pacijente – bolesnu decu, i njihove majke, nego i sve poreske obveznike od čijeg se novca iz budžeta uzima i daje ovoj bolnici da bi uopšte mogla da postoji. Naravno i plate njenim zaposlenima koji prosto ne mogu da se povrate od pritiska javnosti, zaboravljajući da je upravo ta javnost ona koja im plate daje.

Ružičasti zeka možda može da privremeno sakrije okrcanu stolicu na kojoj sedi, ali više od toga ni on siromah ne može. Prosto, ima stvari koje više ne mogu da se sakriju. Društvene mreže su odavno evoluirale u društvene medije. Zato je najbolje da KBC Zemun one metle i četke zadrži u rukama, jer – majke nisu krive.

1. Misija i Vizija Viposa

http://www.vipos.edu.rs/index.php/sr/

Kako je vizija Škole da postane vodeća visoka strukovna škola u regionu prepoznatljiva po kvalitetu svojih diplomaca, prvenstveni cilj poslovanja Škole u narednom periodu mora biti održavanje i dalje poboljšanje kvaliteta njenog rada u svim aspektima. Stoga i ovi redovi zapravo govore o našim planovima i zadacima koji će nas dovesti do pomenutog cilja.

Moderna škola kakvu želimo i koja mora odgovoriti zahtevima novog vremena podrazumeva kvalitetan i prilagodljiv kadar, kako nastavni, tako i nenastavni, spreman da se svakodnevno usavršava. U tom smislu, kada su resursi Škole u pitanju, neophodno je prvenstveno nastaviti dobru praksu podrške i finansiranja svih oblika stručnog usavršavanja nastavnika i saradnika.

 

• Da bi nastavni proces bio što kvalitetniji, osim ulaganja u kadrove, potrebno je u narednom periodu i dalje stvarati i održavati dobru logističku podršku tom procesu, a to znači obezbediti dodatni prostor za potrebe nastave, maksimalno modernizovati laboratorije i Internet klub, renovirati prostorije studentske službe i biblioteke.
• Škola koja teži da razvije optimalan model strukovnih studija mora i dalje insistirati na dobrim vezama, kontaktima i saradnji sa privrednim okruženjem. Pored teškoća poznatih svima nama, naš cilj je da se u narednom periodu potpiše što više ugovora o poslovnoj saradnji, koji bi bili konkretizovani kroz zajedničke projekte, pružanje raznih usluga Škole, učešće preduzeća u izmenama i poboljšanju studijskih programa, kao i stručnu praksu i regrutovanje kadrova – naših diplomaca od strane preduzeća.
• U skladu sa daljim razvojem Škole, kao savremene visokoškolske institucije uključene u bolonjski proces, neophodno je nastaviti i intenzivirati međunarodnu saradnju. Pored dugogodišnje saradnje sa Lids Metropolitan Univerzitetom i Univerzitetom za kooperativno obrazovanje Štutgart, naš cilj je uspostavljanje saradnje i sa određenim brojem nemačkih univerziteta primenjenih nauka, kao i visokim školama iz skandinavskih zemalja (čije se visoko obrazovanje u Evropi ocenjuje kao najbolje). Potrebno je nastaviti dobru praksu angažovanja gostujućih predavača iz evropskih visokoškolskih institucija, kao i saradnju sa Nemačkom organizacijom za tehničku saradnju (GTZ) uz čiju podršku je već realizovan jedan projekat, a drugi koji se realizuje zajedno sa visokim poslovnim školama iz Novog Sada i Blaca je u toku.
• S obzirom na toda nastavnici i saradnici Škole poseduju odgovarajuća znanja i praktično iskustvo, a jedan broj nastavnika ima i naučna zvanja, u godinama pred nama potrebno je intenzivirati rad Istraživačko-razvojnog, odnosno budućeg Naučno-istraživačkog centra u pravcu različitih vrsta kontinuirane edukacije (namenjene privrednom okruženju i nezaposlenima) i izrade projekata, što će pozitivno uticati na već izgrađeni imidž, a istovremeno i obezbediti dodatna finansijska sredstva Školi. 
• Kako se Škola opredelila za strategiju obezbeđenja kvaliteta i usvojila dokument Politika kvaliteta, neophodno je u narednom periodu uvesti sistem upravljanja kvalitetom kako bi bili ostvareni osnovni ciljevi usvojene politike kvaliteta – visok nivo kvaliteta usluga obrazovanja uz zadovoljstvo korisnika – studenata i okruženja, kvalitet u svim fazama poslovnog procesa i razvoj organizacione kulture kvaliteta, uz stalno obrazovanje i usavrševanje zaposlenih i stalna komunikacija sa okruženjem.

Period pred nama predstavlja izazov da Škola ostvari željene ciljeve koji će omogućiti ostvarenje njene vizije i misije na osnovu kojih će moći ne samo da zadrži, već i da poboljša poziciju i ugled stican tri decenije.